Zdravo 2019

Videla sam na Weibu da neko piše tako maštovite i prelepe stihove, i pomislila sam: “Pa ovo je fantastično! Zar i poezija može ovako da se piše?” Odmah sam poželela da naučim!

Na Tviteru sam naišla na radove jednog mladog japanskog slikara. I slike, i emotivna ekspresija, i maštovitost – sve mi se činilo tako izvanrednim! Poželela sam i ja da pokušam da izrazim slike koje mi se roje u glavi!

Pre neki dan sam gledala Zvezdane staze i saznala za klingonski jezik – jezik koji je produkcijski tim namerno stvorio za vanzemaljce u seriji, čak su obezbedili i titlove na klingonskom. Klingonski rečnik prodat je u preko 250.000 primeraka, Gugl pretraživač ima svoju klingonsku verziju, a Duolingo čak nudi kurseve ovog jezika. Pomislila sam: “Razviti naučnu fantastiku do ovog nivoa, pa to je tako kul!” Poželela sam da ga naučim!

Ovih dana gledam „Moja genijalna prijateljica“ i oduševljena sam Lilineom pojavom. Divim se njihovom suptilnom prijateljstvu, a italijanski jezik mi zvuči tako predivno! Želim da ga naučim!

I sličnih stvari ima još mnogo. Takva je moja svakodnevica: svakih nekoliko meseci otvori mi se kapija u neki novi svet.

Iako sam većinu vremena sama, nikada ne osećam dosadu ili usamljenost, jer je svet prepun zanimljivih stvari. Sve nepoznato budi moju znatiželju, želim da isprobam, razumem i naučim sve što smatram „kul“.

Naravno, moja definicija „kul“ stvari se donekle razlikuje od uobičajene; za mene je kul sve što mi deluje zanimljivo. Na primer, smatram da su kul ljudi koji mnogo čitaju, ljudi koji pišu poeziju, oni koji mogu da naslikaju prelepe slike, oni koji prave sjajne fotografije, oni koji snimaju odlične filmove i serije, ljudi koji pišu mnogo vrhunskih softvera, oni koji iznose originalne ideje, oni koji slobodno izražavaju svoje misli, i oni koji se usuđuju da izazovu autoritete. Možda drugi ne misle tako, ali ja smatram da sam i ja sama prilično kul.

Kada sam tek upisala fakultet, bila sam puna entuzijazma, ali pod uticajem okoline, suvog predavanja profesora i gomile besmislenih administrativnih pravila, taj entuzijazam je postepeno potpuno nestao.

Sa punom odgovornošću tvrdim da su obični kineski univerziteti mesta koja guše studentsku znatiželju i entuzijazam za učenjem. To nije obrazovanje, već samo nastavak kontrole na drugom mestu. Kada sam videla kako su se takozvani vrhunski kineski univerziteti ponašali nakon incidenta u Šenjangu početkom godine, kada sam videla kako je Pekinški univerzitet gušio studente koji su se usudili da se bore za radnička prava i ukinuo Marksističko udruženje, pomislila sam: „Ha, ni ti takozvani prestižni univerziteti nisu ništa bolji, jednako su zagađeni.“ Kada u univerzitetskim kampusima, mestima gde bi se sloboda i pravda najviše trebale negovati, nema mesta za slobodu, ja sam već bila duboko razočarana takvim školama.

U mesecima nakon diplomiranja, imala sam dovoljno vremena da se posvetim sebi i postepeno sam ponovo pronašla sebe, povratila sam onu znatiželju koja mi je oduvek pripadala, entuzijazam za nepoznatim, želju za istraživanjem i motivaciju za isprobavanjem novih stvari. Želim da vidim širi svet, želim da izrazim sebe.

S vremena na vreme nešto napišem – 80% je radi izražavanja, 20% radi komunikacije. Ne radim to da bih bila drugačija ili ekscentrična, već zato što mi se neke misli, ako ih ne zapišem, stalno vrzmaju po glavi, danima, nedeljama, ne daju mi mira. Želim da komuniciram, a opet se plašim komunikacije, strahujući da neću znati kako da odgovorim.

Smatram da izražavanje sebe ne mora biti ograničeno na određenu formu; ponekad to radim rečima, ponekad slikanjem, fotografijom. Pokušavam i da pišem poeziju, kao i programe, a u budućnosti bih možda snimala i kratke video-snimke od po nekoliko minuta. Jednostavno želim da se izrazim na najprikladniji način, onaj koji najbolje prenosi moje unutrašnje misli. Ne mora da me vidi mnogo ljudi, ali se ipak nadam da će ih barem nekolicina videti.

Otkad sam bila mala, nikada nisam dobijala visoke ocene iz pisanja eseja, nikada nisam učila da slikam, a tek počinjem da se bakćem fotografijom. Ali nimalo se ne plašim da pokušam, ne plašim se podsmeha, jer je moj cilj više u izražavanju, a ne u isticanju sebe. Iskreno govoreći, ja sam osoba koju niko ne primećuje ako ne progovorim, osoba sa izuzetno niskim prisustvom, tako da je već uspeh ako me neko uopšte primeti. Upravo zbog tog niskog prisustva, nedostatka izvanrednog talenta ili izgleda, kao i odsustva gomile prijatelja i nezaobilaznih okupljanja, bez suvišne pažnje, stekla sam veću slobodu od drugih – slobodu da delujem i razmišljam.

Sama kupujem VPS i postavljam VPN, što mi omogućava da vidim veći i uzbudljiviji svet. Učim iz tutorijala kako da postavim blog, dodajem mu sitne funkcionalnosti i postavljam server za slike, tako da mogu da pišem šta god želim, bez brige o osetljivim rečima, brisanju objava ili blokiranju naloga. Učim nauku o podacima, mašinsko učenje, i pripremam se da postanem programer u oblasti podataka; računar je univerzalni alat, i s njim mogu da radim mnoge stvari koje ranije nisam mogla.

Želim da znam kako svet funkcioniše, zašto je svet koji vidimo takav kakav jeste; želim da znam da li vanzemaljci zaista postoje, da li će Mask zaista imigrirati na Mars; želim da znam kako su nastale različite kulture, kako su se razvijali različiti sistemi, kakvu ulogu trgovina zaista igra među državama, zašto postoje ratovi, kako se formira crno tržište, zašto je u većini istorijskih perioda status žena bio slab i često su bile potlačene; želim da znam zašto ljudi osećaju radost, bes, tugu i sreću, da li je karakter više urođen ili je više pod uticajem okoline, kakve tajne kriju geni, zašto postoji brak i da li je bračni sistem razuman, zašto postoji toliko seksualnih orijentacija, šta je Fuko zapravo rekao u svojim knjigama…

Zbog znatiželje, zbog želje da znam – to je moja pokretačka snaga za život. Zato želim da živim što duže, da bih mogla da saznam što više.

Osećam se očajno zbog društva; svakodnevno čitam društvene vesti i osim tuge i besa ne znam šta drugo da radim. Zašto toliko mnogo ljudi i dalje trpi nepravednu opresiju, zašto još uvek nisu dočekali da pravda dođe po svoje, zašto ljudska priroda može biti toliko zla, zašto neki piju ljudsku krv kao da im to pripada? Zašto oni čiju krv piju i dalje proklinju one koji ne žele da piju krv i pozivaju sve da to ne čine? Zašto su potlačeni obučeni da uvek razmišljaju iz ugla vladara?

Tužna sam, besna sam, i želim da znam odgovore na ova pitanja.

Ljudi su skup kontradikcija. Osećam se očajno zbog društva, ali i dalje mogu biti puna entuzijazma za život i svet – to je moj način da sačuvam svoju dušu od umiranja u ovom očajnom okruženju.

Internet su moje oči i moje noge; on me može odvesti tamo gde trenutno ne mogu da odem, omogućava mi da vidim ljude koji blistaju u svakom kutku sveta, da upoznam različite kulture i osetim sudar različitih mišljenja.

Zbogom 2018, Zdravo 2019. Nadam se da ću i u novoj godini nastaviti da živim onako kako želim.

{% centerquote %} Plašimo se samo nepoznatog; što više znamo, manje se plašimo. Lila, „Moja genijalna prijateljica“ {% endcenterquote %}