Moj osvrt na zabranu igre „Devotion“

Napomena: Molim vas za racionalnu diskusiju. Tim Red Candle se već izvinio zbog ove kontroverze, a ja ću sada pokušati da govorim o samom događaju i da iznesem neka razmišljanja.

Pre svega, šta se desilo?

„Devotion“ je najnovija igra tajvanskog tima Red Candle. Samo dva dana nakon objavljivanja, otkriveno je da jedan pečat u igri navodno vređa državnog lidera. Tim se odmah izvinio i zamenio sporni materijal. Međutim, javno mnjenje je brzo eskaliralo, pa se od običnog pečata mašta razbuktala do te mere da je cela igra navodno vređala Kinu, što je izazvalo masovnu kampanju bojkota. Mnogi koji su kupili igru pohrlili su na Steam da traže povraćaj novca i masovno ostavljali negativne recenzije. Na kraju, igra je za samo jedan dan potpuno zabranjena na celom kineskom internetu, a Steam je uklonio igru iz kineskog regiona.

Da li je tim Red Candle odgovoran za ovu kontroverzu?

Odgovornost sigurno postoji, jer da nije bilo te sporne grafike, ništa od ovoga se ne bi dogodilo.

Da li je tim Red Candle pogrešio?

Mislim da nisu pogrešili. Ismevanje državnih lidera je dozvoljeno u svakoj demokratskoj zemlji, i ljudi se svakodnevno šale na njihov račun, što je odavno postalo uobičajeno. Oni koji su dodali taj materijal verovatno nisu mnogo razmišljali o tome. Prema političkoj klimi od pre pet godina, kada bi ljudi videli takav „uskršnji jaje“ (easter egg), sigurno bi se samo nasmejali jedni drugima, smatrali bi to zanimljivim i uopšte to ne bi shvatili ozbiljno. Čak i danas, na internetu postoje razne šale, mimovi, članci, komentari i slično koji se podruguju. Naše crvene linije se svakim danom sve više sužavaju, a Red Candle nema obavezu da zna gde su tačno te granice. Mi bi trebalo da preispitamo sistemske probleme, umesto da u trenutku prebacujemo krivicu na razvojni tim.

Šta znači „krijumčarenje ličnih stavova“?

Prvi put sam čuo za ovaj izraz kada se govorilo o prevođenju dela, odnosno o tome da prevodilac namerno dodaje svoja tumačenja prilikom prevođenja tuđih dela, a ponekad čak i iskrivljuje originalno značenje teksta. Međutim, celokupna igra „Devotion“ je originalno delo tima Red Candle, što znači da je sve u njoj „lični stav“. Kako onda možemo govoriti o „krijumčarenju ličnih stavova“?

Da li je bilo vređanja Kine?

U igri se najviše pojavilo jedno „uskršnje jaje“ u vidu pečata, a optužbe za vređanje Kine su čista izmišljotina. Tim je već dao objašnjenje i izvinio se. Ko hoće da kazni, razlog uvek nađe. Slične scene su se dešavale i tokom Kulturne revolucije, i da, to je bio progon zbog reči.

Oni koji su izmislili da igra vređa Kinu tvrdili su sledeće: Du Meixin = Srce okrenuto Americi Lu Gongming = Građanin Lu (nagoveštaj na građanina kopnene Kine) Lu Xinshe = Srce kopna je kult/sekta Broj 89 nagoveštava određeni poznati događaj Sveća 49 predstavlja 1949. 1987/10/1~1987/10/7 nagoveštava Nacionalni dan

U stvari, mnogi korisnici interneta su to ovako „izmišljali“: Du Meixin = dmx = Velika zvezda Meixin = tajvanski izgovor za „praznoverje“ Lu Gongming = tajvanski izgovor za „svetlost puta“ Lu Xinshe = izrazi poput X-heart društvo, X-heart udruženje, X-heart kult su vrlo uobičajeni na Tajvanu Dvocifreni brojevi poput 89, 49 se na Tajvanu obično odnose na godinu Republike Kine, a ne na gregorijansku godinu Ceremonija traje sedam dana, a 7. oktobar 1987. godine bio je Srednjejesenji festival te godine, kada se dogodilo i pomračenje Meseca u polusenci. Nemogućnost porodičnog okupljanja tokom Srednjejesenjeg festivala, razbijena porodica, to je nagoveštaj u igri. Istovremeno, pomračenje Meseca u religijskim kulturama tradicionalno označava veliku nesreću, kada izlaze demoni i čudovišta, pa je izbor tog dana kao poslednjeg dana ceremonije dodatno pojačao horor atmosferu igre.

Dakle, takozvane izjave o vređanju Kine su čista preterana maštarija.

Da li je ismevanje državnih lidera isto što i ismevanje cele države?

Nije isto. Ljudi svakodnevno psuju Trampa, stranci ismevaju Amerikance, a i sami Amerikanci to čine, ali Amerikanci uopšte ne misle da se time psuje cela Amerika. Jedna osoba ne bi trebalo da bude simbol cele države, i to je pojava koju u izgradnji modernih demokratskih država treba izbegavati po svaku cenu. Međutim, tokom ove kontroverze, video sam da je značajan deo ljudi, sa upravo ovakvim stavom, prešao u „ludi režim“ nakon što je pritisnut okidač.

Trenutna sloboda govora se sužava, ali niko nije slutio da je situacija postala toliko loša. Tri dana nakon izlaska, igra je dobila ogroman broj pozitivnih recenzija, a onda je neko otkrio sporni pečat, nakon čega je masa ljudi počela da izmišlja razne aluzije, osećajući se uvređeno, i podižući to na nacionalni nivo, tvrdili su da igra vređa Kinu. Odmah je započela masovna kampanja bojkota: ljudi su postavljali postove sa psovkama, zatrpavali komentare ispod srodnih video snimaka pozivajući na povlačenje igre, hrlili na Steam da traže povraćaj novca i ostavljali negativne recenzije, i na kraju je igra za pola dana bila potpuno zabranjena na celom kineskom internetu.

Ili, možda situacija i nije toliko loša, već je nivo autocenzure kod ljudi pod velikim pritiskom dostigao ovakav stepen.

Da li umetnost uopšte treba da se meša sa politikom?

Uvek se nađe neko ko kaže da igre/književnost/filmovi/muzika itd. treba da budu „čisti“ i da ne bi trebalo da se mešaju sa politikom. Žao mi je, ali umetnost nikada nije bila daleko od politike, i mnoga izvanredna umetnička dela su duboko povezana sa političkim sadržajem. Umetnost bi po svojoj prirodi trebalo da ima najveću slobodu, da se u potpunosti izražava, uključujući oslobađanje ljudske prirode, ali i političku kritiku. Govoriti da umetnost ne može da se bavi politikom, dok politika s druge strane proizvoljno interveniše u umetnost (cenzura TV serija, knjiga, igara itd.), jeste samo po sebi prilično kontradiktorno ponašanje. Umetnost može i treba da govori o politici. Način kritike u umetnosti može dublje da dopre do ljudi od običnog moralisanja, i umetnost bi trebalo da pokuša da sopstvenim snagama razbije nametnuta ograničenja.

Druga razmišljanja

Sekcija za diskusiju o igri „Devotion“ na Steamu je upravo preživela dva dana zatrpavanja porukama, akumuliravši hiljade besnih postova, i polako počinje da se smiruje. Iz naslova se jasno vidi da su većina novih postova sada diskusije vođene razumom, sve više se razmišlja o uzrocima, a korisnici interneta sa obe strane moreuza počinju da razgovaraju o razlikama u političkim stavovima i slično. Mnogi Tajvanci su izjavili da ne smatraju ismevanje lidera nečim ozbiljnim. Na primer, to što korisnici interneta ili mediji kritikuju Cai Ing-ven je gotovo svakodnevna pojava i na to su već navikli, dok im je, naprotiv, pomalo smešno kako ljudi sa kopna prave toliku galamu zbog sitnice.

Štaviše, ako ti se neka igra ne sviđa, možeš lično da tražiš povraćaj novca i da ostaviš negativnu recenziju, u tome nema nikakvog problema. Ali ne možeš zbog ličnih preferencija da nametneš svoje mišljenje svima ostalima i da se protiviš tome da drugi igraju. Da li je ovakav fenomen masovnog, ludog bojkota i zatrpavanja porukama normalan, i da li je preteran? Ako nije normalan, gde je onda koren tog ludila?

Ono što bi zaista trebalo da radimo jeste da preispitamo sistem i obrazovanje.

Kažeš da je politika daleko od tebe, da ti se ne sviđa, pa ne želiš ni da je gledaš. Međutim, politika je duboko povezana sa tvojim životom. Otkriješ da je TV serija koju si gledao do pola iznenada uklonjena, da je zabranjen tvoj omiljeni „danmei“ roman (gay romance), da je upravo objavljeni Weibo post obrisan, da je nalog blogera kojeg si dugo pratio iznenada nestao, potražiš neku informaciju i vidiš „Ne može se prikazati u skladu sa relevantnim zakonima i propisima“, otkriješ da tvoja herojska dela mogu dovesti do zatvora, da mleko u prahu koje si kupio za dete sadrži melamin, da vrtić u koji ide tvoje dete ima „tri boje“, da je vakcina koju si upravo primio istekla, da su roditelji kupili gomilu „Quan Jian“ zdravstvenih proizvoda, da si upao u finansijsku prevaru i nemaš kome da se žališ, kada želiš da podneseš peticiju, otkriješ da si stavljen na crnu listu i da ti je ograničeno putovanje brzim vozom, otkriješ da je svet koji vidiš u haosu, a kad upališ televizor, sve je mirno i svuda se pevaju hvalospevi… Politika je zapravo tvoja svakodnevica – ne možeš bez nje. Politika nije samo vlada; ona obuhvata i pravni sistem, sistem nadzora, kao i sve građane. Takođe bi trebalo da shvatiš da je političko obrazovanje koje dobijamo u školi manjkavo, pa čak i iskrivljeno, i da se dosadni odlomci koje moramo da učimo napamet ne mogu nazvati politikom. Svrha ovog pasusa je da se ljudi uvere da politiku ne treba smatrati demonom, politika ti je vrlo blizu, a ono što svi možemo da uradimo jeste da naučimo da nadziremo i da ostvarujemo svoja građanska prava. Jer ljudi koji će kasnije postati lideri u raznim industrijama mogu biti tvoji školski drugovi, a način da se okruženje poboljša, pored nadziranja drugih, jeste i samoograničavanje.

Ovo su samo neka moja nezrela razmišljanja. Ako imate nešto da kažete, slobodno komentarišite racionalno – slažete se ili ne, sve je dobrodošlo.

Postskriptum: Pokušao sam četiri puta da objavim snimak ekrana teksta na WeChat Momentsu, ali nisam uspeo. Isto je bilo i kada sam cenzurisao reči „Devotion“. Tako da sam jednostavno odustao. Mnogo je osvežavajuće samo postaviti link ka blogu.

Preporučeno za čitanje: Dvosmislenost kontroverze oko „Devotiona“: Značenje izražavanja u igri i „uvređeni“ subjekt (Pismo čitaoca iz „Initium Media“, za čitanje je potreban VPN)