Prestanite da veličate nastavnički poziv

Na Dan učitelja, dok se danas gotovo cela Kina utrkuje ko će pre da daruje i hvali nastavnike, dozvolite mi da budem disonantan.

Da budem politički nekorektna – nastavnici su samo još jedna profesija. Kao i svi drugi, rade za novac, pa zašto bi onda zasluživali posebno poštovanje?

Videla sam dobre nastavnike koji umeju da predaju, ali i one loše. Međutim, nikada nisam srela nastavnika koji je na mene ostavio tako dubok utisak da mi je promenio život. Držanje nastave je obaveza nastavnika, a ako to rade dobro, to je posvećenost poslu. Ali posvećeni ljudi postoje u svakoj profesiji, pa zašto bi onda nastavnici posebno zasluživali našu zahvalnost?

Danas su kriterijumi za upis na nastavničke fakultete veoma niski. Ranije sam viđala učenike iz susednog odeljenja koji su prepisivali domaće zadatke, često bežali sa časova, pa čak i one koji nisu umeli da se jasno izraze – ne smem ni da pomislim da će jednog dana i oni postati nastavnici. U većini slučajeva, nastavnici se suočavaju sa mentalno nezrelim učenicima. Savremeni nastavnici se retko bave vaspitanjem; dovoljno je da predaju gradivo, a mnogi čak ni to ne uspevaju da rade kako treba. Štaviše, loš nastavnik može da uništi detetu ceo život.

Bez obzira na to koliko nastavnici naglašavaju suprotno, pristrasnost je neizbežna. Suočeni sa velikim brojem učenika, jedinu posebnu pažnju nastavnika dobijaju ili najbolji ili najgori đaci, a upravo tu se najlakše razvija korupcija. Previše je roditelja koji nastavnicima poklanjaju poklone, daju im koverte s novcem ili ih angažuju za privatne časove. Čak sam čula da u nekim školama nastavnici otvoreno traže koverte s novcem od roditelja i da pažnju učenicima raspoređuju prema visini sume u koverti. To je zaista neverovatno.

Kakve još probleme donosi ovakvo neselektivno veličanje i idealizovanje nastavnika? Lako može da navede mentalno nezrelu decu, odnosno njihove roditelje, da preterano veruju strancima. U njihovim očima, nastavnici postaju svetiji od roditelja; roditelje možda neće poslušati, ali nastavnike hoće. Ali ko je ikada izbrojao koliko se pedofila krije među nastavnicima? U Kini, gde seksualno obrazovanje nedostaje, koliko se Fang Sjići tragedija dešava svakodnevno?

U šestom razredu osnovne škole, jedna nastavnica je otišla na porodiljsko odsustvo, pa nam je dodeljen sredovečni nastavnik iz druge provincije da je menja. Osim što je na časovima često urlao na nemirne učenike govoreći: „Da je kod nas, već bih ga šutnuo nogom“, voleo je i da devojčicama objašnjava zadatke dok im je milovao ruke. Zaboravila sam da li je i mene dodirivao (nisam bila među omiljenima). Međutim, tada niko ništa nije razumeo; najviše što smo radili je bilo privatno zbijanje šala, nismo smatrali da je to ponašanje ozbiljno, niti smo ga povezivali sa seksualnim uznemiravanjem. Sada, kad razmislim o tome, prilično mi je odvratno.

Da ne govorim o maloletnicima – čak i odrasli studenti mogu naići na nastavnike koji zloupotrebljavaju svoj položaj za seksualno zlostavljanje, vrše pritisak preko ocena/diploma ili prisiljavaju studente da besplatno rade za njih. Međutim, ovakva situacija, gde moć nije ograničena, nije karakteristična samo za nastavnike. Zloupotreba položaja za ličnu korist može se videti praktično svuda gde postoji moć u zemlji; to je opšta boljka Kine.

Možete da hvalite i zahvaljujete se konkretnoj osobi koja vam je pomogla, ali ovakvo neselektivno idealizovanje i veličanje cele profesije zaista nema smisla.

Tako je, mogu postojati pojedinci sa velikim doprinosima (veliki pojedinci možda nije najprikladniji izraz, stvaranje kulta ličnosti nije poželjno), ali ne bi trebalo da postoje „velike“ profesije.